Agrobiznis

Srbija je poljoprivredna zemlja sa suficitom u trgovini hranom. Hektar u Srbiji donosi mnogo manje od evropskog, najviše zato što se na tako velikom delu zemljišta gaje žitarice, a najpoznatije srpsko voće odlazi smrznuto, u rinfuzi, kao sirovina za prerađivače u inostranstvu. Gazdinstva su mala, a njihovi vlasnici sve stariji; sektor ne koči toliko tražnja koliko način na koji se troši agrarni budžet, skromna ulaganja u navodnjavanje i voćnjake i slaba organizovanost.

Javna sredstva za poljoprivredu isplaćuju se uglavnom po hektaru, grlu i litru, a znatno veći deo nego u EU vezan je za tekuću proizvodnju. To podržava dohodak na selu, ali više nagrađuje površinu i obim nego bolji prinos, višu klasu ili ugovor sa kupcem. Deo koji gradi kapacitete, za navodnjavanje, savetodavstvo, skladištenje i standarde, mali je i nestabilan, a sredstva EU namenjena tome sporo se povlače. Ipak, firme koje organizuju proizvođače, snabdevaju ih repromaterijalom i otkupljuju po ugovoru, već dopiru do malih gazdinstava u najnerazvijenijim područjima, i podrška koja ide preko njih može da stigne dalje. Pitanje za javne politike je kako bi isti budžet mogao da poveća ono što hektar donosi, a da i dalje podržava one koji od njega zavise.

Agrarnu politiku Srbije analizirali smo za procene konkurentnosti OECD-a, a prehrambenu industriju za ministarstvo nadležno za privredu; prerađivače i trgovce koji organizuju proizvođače poznajemo iz njihovih finansijskih izveštaja.

Ograničenje je postala sirovina, a ne kupci: zasadi su stari i izloženi mrazu i bolestima, proizvođači stare i u berbi im nedostaje radne snage, a kada cene previše porastu, kupci prelaze na poljsko ili ukrajinsko voće. Većina firmi prodaje preko hladnjača i posrednika umesto trgovinskim lancima, a prerađivač nosi zalihe za godinu dana i cenovni rizik. Vrednost se stvara obezbeđivanjem sirovine iz modernih voćnjaka i od ugovorenih proizvođača, skladištenjem koje duže čuva svežinu voća, pakovanjem po standardima koje traže trgovinski lanci i proizvodima veće vrednosti, kao što je sušeno voće. Svaki plan mora da uzme u obzir i propise o trgovačkim praksama i ugovorima sa poljoprivrednicima.

Takva tržišta mapiramo na osnovu podataka o trgovini i finansijskih izveštaja svih firmi koje na njima posluju, a poznajemo i agrarne podsticaje i sredstva EU na koje plan može da se osloni.