Javne finansije

Po ukupnim pokazateljima javne finansije Srbije su zdrave i u okviru fiskalnih pravila. Teže je videti šta se tim sredstvima postiže. Država ulaže daleko veći deo budžeta nego evropske vlade, ali se projekti biraju bez jedinstvene liste i objavljenih ocena, a mnogi od najvećih ugovaraju se mimo redovnih tendera. Plate se određuju godišnjim povećanjima za svaki sektor, a ne prema vrednosti posla. Za ministarstvo i za dobavljača pitanje je isto: ne koliko država troši, već kako odlučuje na šta će trošiti i pod kojim uslovima.

Javna sredstva prate vrste rashoda i projekte više nego ciljeve. Ciljevi programa retko utiču na raspodelu sredstava za narednu godinu, a projekti od posebnog značaja sprovode se mimo redovnih pravila za ocenu i ugovaranje. Na otvorenim tenderima konkurencija je slaba i obično odlučuje samo cena, pa javna tražnja retko nagrađuje kvalitet ili privlači nove firme. Cena toga ne vidi se u ukupnim pokazateljima, već u uslugama: infrastruktura završena sa zakašnjenjem ili skuplje od plana i programi izgradnje škola koji troše daleko manje od planiranog. Plate su jednako važne: povećanja koja se određuju sektor po sektor i sabijena platna skala otežavaju zadržavanje inženjera, lekara, IT stručnjaka i iskusnih rukovodilaca, ljudi koji pružaju usluge i vode projekte. Za javne politike pitanje je kako svaki dinar vezati za cilj i pokazati šta je postigao: jedinstvena lista za sve javne investicije, tenderi koji privlače više ponuđača i nagrađuju kvalitet, ciljevi koji usmeravaju budžetske odluke i plate koje prate vrednost posla u okviru fiskalnog pravila.

Radimo sa budžetom na svim nivoima, od opšte države do opštinskih budžeta, i obračunavamo troškove reformi po godinama i po radnim mestima; naš rad za kompanije pokazuje kako isti budžet izgleda s druge strane tendera.

Država je najveći investitor i najveći naručilac u zemlji, a njena tražnja oblikuje se mnogo pre nego što se tender pojavi: u budžetskim programima, prilozima sa projektima, opštinskim budžetima i tehničkim specifikacijama. Veliki deo vrednosti javnih ugovora dodeljuje se mimo redovnih tendera, uglavnom za saobraćaj, na osnovu međudržavnih sporazuma ili posebnih zakona, pa domaće firme do tih poslova dolaze kao podizvođači i dobavljači glavnih izvođača. Na otvorenim tenderima konkurencija je slaba i obično odlučuje cena, što ostavlja prostor za bolju ponudu. Ne plaćaju svi jednako uredno: neka državna preduzeća i opštine kasne sa plaćanjem. Dobavljači koji dobro prolaze rano prepoznaju tražnju, pozicioniraju se uz glavne izvođače, učestvuju na tenderima na koje stiže samo jedna ponuda i procenjuju koliko uredno plaća svaki platilac.

Pratimo gde će država trošiti i pre nego što se tender raspiše, od budžetskih programa i lista projekata do dodele ugovora, i znamo kako se sredstva kreću kroz budžet od plana do isplate.